Протојереј-ставрофор Милован Глоговац
(27. IX 1942. – 16. II 2024.)
О животу проте Милована, његовој вери, храбрости и неуморном свештеничком раду
19.02.2024. опростили смо се од оца Милована, изванредног свештеника и човека, чије дело и посвећеност духовности остављају дубок траг у нашим срцима. Прота Милован Глоговац није само био свештеник у нашој заједници; он је био особа која је свој живот посветила служењу Богу и људима на најдубљи могући начин.
Његово наслеђе оставља дубок и дуготрајан печат у верском, културном и историјском животу града Панчева. Кроз оснивање манифестација и фестивала као што су Међународни фестивал “Панчевачки дани духовне музике”, Дани прота Васе, и Светосавска академија, он је на јединствен начин промовисао духовност и уметност међу својим парохијанима и грађанима Панчева. Такође, његово дело обнављања иконостаса и порте Светосупенског храма остаје као симбол његове посвећености и очувања духовне баштине.
На иницијативу проте Милована, основан је и Дечји хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва, пружајући деци могућност да се повежу са духовним вредностима кроз музику и певање.
Говор протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића
Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић опростио се од оца Милована кроз причу о животу проте, његовој вери, храбрости и неуморном раду који остаје као инспирација и подсећање свима нама о важности живљења у складу са својим уверењима и вредностима. Говор преносимо у целини:
„Вашa Преосвештенствa, часни оци, високопреподобнамати игуманијо, сестре монахиње, драга браћо и сестре, сви ми заједно, са ожалошћеним сродницима проте Милована, сабрали смо се данас у овој светињи да се од њега опростимо, да му захвалимо за сва добра која је учино и да се за њега Господу Богу помолимо.
Он одлази од нас, али, у исто време, и остаје са нама. Биће у нашим молитвама, у нашем сећању јер међу нама остаје његова животна књига коју је писао у нашим срцима и која почиње 27. септембра, када се, на Воздвижење часнога Крста, 1942. године, родио у Драмишеву код Невесиња, у Херцеговини, као друго од четворо деце својих родитеља Гаврила и Даринке, и завршава се на Светог Симеона Богопримца ове године, када је уснуо у Господу. Још у топлом крилу својих родитеља, прота Милован се упознао са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом, Кога је заволео испред и изнад свега и коме је све време свога живота верно и одано служио.
Основну школу је завршио у родном месту и Невесињу, потом одлази у Београд где се 1957. године уписује у Богословију Светог Саве, коју успешно завршава 1962. године, када наставља своје богословско образовање на Теолошком факултету у Београду. У међувремену су га позвали на одслужење војног рока, после кога је дипломирао на поменутом факултету 1968. године.
Исте године се венчава са Миленом Самарџијом, из Невесиња, са којом, по рукоположењу, одлази на парохију у Требиње где је заорао своју дубоку пастирску бразду и неустрашиво сведочио Христа Господа уз многа искушења која су га сналазила. Био је пример непоклека и оданости Христу и правди Његовој.
Године 1975. из Требиња долази у Банат где му блаженопочивши епископ Висарион поверава парохију у Опову, одакле га, увидевши његове способности, већ следеће године, премешта у Панчево и поставља на парохију при храму Успенија Пресвете Богородице. Ценећи његов труд и рад на овој парохији, након десет година, исти Архијереј му поверава Прву парохију при Успенском храму и поставља га за старешину овога храма на којој дужностије остао до пензионисања.
У Панчеву долази до пуног изражаја његова делатна вера. Редовно је и усрдно богослужио и проповедао, али снага његовог примера била је јача од било које речи. Све време се трудио да светлошћу Христовом прво себе просветли,а потом ненаметљиво и друге.
Поред редовног богослужења и пастирског поучавања, он је бринуо о Панчевачком српском црквеном певачком друштву, најстаријем певачком друштву код Срба, затим о богатој библиотеци, црквеним драгоценостима и вредним портретима који се чувају у панчевачкој Црквеној општини. Године 1986. при Светоуспенском храму покреће трибину „Духовни разговори“ на којој учествују многи теолози, академици, писци, песници и други научни и културни делатници. Због овог ангажовања тадашње власти га не остављају на миру и све чине да трибину угасе, а њега заплаше. И наравно да ни у једноме нису успели, јер је он знао свој циљ – спасење себе и оних који су му поверени – и томе је тежио не страхујући од било каквог њиховог кажњавања. Чак је још истрајније и чвршће ишао Христовим путем достојанствен и постојан у молитви, радујући се са радоснима и тугујући са ожалошћенима, борећи се да добрим увек победи зло (ср. Рим 12,12,15), и у томе је успевао.
Сарађивао је са листом Панчевац у време док је његов главни уредник био Живослав Милорадовић и писао на духовне теме у рубрици Слово о вери. Основао је парохијски часопис Лествица у коме је у сваком броју објављивао по једну Лествицу Светог Јована Лествичника и друге душекорисне чланке. Приредио је вредну књигу Храм Успења Пресвете Богородице у Панчеву у којој је изнео огромно богатство и лепоту ове светиње.
По угледу на славног катихету, националног радника, песника и пароха панчевачког, проту Васу Живковића, отац Милован је свим ученицима богословије и студентима Богословског факултета из Панчева обезбеђивао стипендије и родитељски бринуо о њима.Својим проблемима никада није хтео да оптерећује друге, али јесте другима њихове бриге и невоље олакшавао. Ову своју племениту особину је све време показивао, а нарочито деведесетих година прошлог века, по избијању грађанског рата и бомбардовања 1999. године, када се неизмерно жртвовао за све оне Србе који су избегли са својих огњишта, помажући им и ублажавајући њихове невоље.
Поред духовног рада он је, уз помоћ својих сапароха, обновио Успењски храм и црквену порту борећи се, заједно са братством да се црквена имовина, која је „во времја оно“ од стране режима била одузета, поново врати Цркви, као њеном законитом власнику, и враћена је.
После дугогодишњег преданог пастирског рада и труда, у мају 2008. године, отишао је у пензију, и прешао у Архиепископију београдско-карловачку, где му је блаженопочивши патријарх Иринеј, знајући његову жељу да што чешће богослужи, поверио место духовника при манастиру Ваведење у Београду где је остао 15 година. Све време је прота Милован у своме срцу носио благу и радосну Христову реч трудећи се да њоме загреје срца својих парохијана који су га доживљавали као најмилијег госта, духовног родитеља, брата и пријатеља.
Вера му је била стаменија од херцеговачког камена, али и шира од равнице банатске, коју је свим својим бићем заволео и где је одлучио да почива до општег васкрсења.
За његову свештенопастирску бразду се може слободно рећи да је била дубока и плодна, због чега је и одликован највишим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, који је био видљива страна оног крста који је он све време носио у своме срцу. Поред многих светиња које је посетио, Господ га је удостојио да види и Свету земљу, поклони се и богослужи у тамошњим храмовима.
Кроз цео његов живот, од Требиња до Опова, Панчева и Београда, протиница Милена му је била искрена сапутница; трудећи се да сва искушења заједно савладају снагом Христовом и речју сведочења свога (ср. Отк 12,11). Господ им је подарио двоје деце, Небојшу и Бојану, а кроз њих и четворо унучади. Небојша је прерано, 2018. године отишао у вечност, и тај растанак су као родитељи тешко поднели, али нису били неутешни, већ су попут упаљених воштаница узносили своје молитве Господу да их удостоји да се са њим једног дана састану у Царству небеском. Протиница Милена се на Митровдан 2019. године упокојила, и надамо седа ју је Спаситељ, заједно са Небојшом, примио у Своје топло наручје.
Исто тако, молимо се Господу, да и проту Милована, заједно са њима, настани у Свом вечном блаженству, јер су се, како каже Свети апостол Павле, владали и живели достојно Бога (ср. 1. Сол 2, 12).
Нека је вечан помен драгом проти Миловану! АМИН!“
- фебруар 2024. Београд
Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић
Захваљујемо се протојереју-ставрофору др Јовићу на уступљеном материјалу.
Исказујемо дубоку захвалност за благослов што смо имали прилику да познајемо оца Милована и учимо од њега. Нека његова душа нађе мир, а његова дела наставе да осветљавају пут као водиља за све нас који смо имали привилегију да будемо део његовог живота.